РОДИТЕЉ ИЗ ДУШЕ

Зашто сам написала књигу Родитељ из душе?

Мучило ме је питање родитеља: „Шта је било потребно да урадим док су били деца, како би, као одрасли, у некој ситуацији, у неком домену, некој области личног и друштвеног живота били успешнији?”

Живот нам не даје шансу да се можемо вратити у доба одрастања деце и поправити пропуштено. Било би добро да то можемо јер се темељи личности тада постављају, а трагове детињства наша деца носиће и у одрасло доба.  Често родитељи осуђују себе и питају се: „Где смо погрешили?” Накнадно се, с тим искуством, код њих снажно формира став да се за тако важну животну улогу треба припремати и обучавати. Основно је питање, дакле, како да радимо за добро детета да би оно остварило максимално своје потенцијале, јер тиме чинимо и за добро свих нас – за читаво друштво.  Друштву је потребна већина примерених, добро васпитаних, самопоузданих и емпатичних људи. Није неважно, нити је то „тамо нечија брига”, што се дете непримерено понаша, јер је то дете део неке заједнице, у којој треба да влада добро а не зло, јер  зло, и у најмањем обиму, увек оставља велике последице и погађа нас све.

Питање „Шта могу да урадим за своје дете?” данас постаје актуелно више него икада, јер смо суочени са брзим променама, новим појавама и опасностима које превазилазе компетенције појединца, било да је реч о родитељу, васпитачу, наставнику, али и институцији, систему и држави. Пораст насиља и трагични догађаји у школи у којима су и виновници и жртве деца,  као и ван школе насиље над недужном децом и младима,  требало би да освесте опасност, разорност и неодрживост актуелног стања у васпитавању. Јасно је да се не сналазимо  и да постоје неке препреке или незнања о томе како да ускладимо васпитање и рад са децом, с једне стране, и развој друштва, с друге стране, односно да ускладимо два повезана и међусобно условљена развоја. Неки од праваца развоја друштва и иновације, посебно технолошке промене, поред позитивних ефеката, показало се, негативно утичу на васпитање и изградњу личности, те да су ти спољни и неорганизовани утицаји, више него икада раније, значајни учесници у васпитању деце и лоши савезници родитељима, који се све више осећају немоћнима.

Професионално и доживљено родитељско искуство чини ме одговорном да сазнања и формирана уверења преточим у предлоге и помоћ онима који данас највише осећају те промене, који су често немоћни, под притиском, с осећањем безнадежности и изостанка подршке која је њима потребна да би били укорак с временом. С уверењем да је дете у центру, да учи по моделу, пре свега у својој породици, вртићу и школи, као организованим системима, као и да су неорганизовани утицаји на васпитање деце из спољног окружења често негативни и ометачи васпитања, у први план издвајам промене у сарадњи организованих система и родитеља и изградњу партнерског односа, те прилагођавање и уједначавање васпитног стила између родитеља, васпитача и наставника, али и заштиту, контролу и промене у спољнoм окружењу.

Које одговоре може добити читалац у погледу васпитања данас?

Једно од упозорења које издвајам као важно за освешћивање димензија опасности за развој деце јесу  гласноћа и присутност негативних модела понашања и вредности, као и надгласавање и промовисање потпуно неприхватљивих модела васпитања деце. Склони смо томе да се поларизујемо и лако долазимо до подела и навијачких група, где су заступници неприхватљивих ставова по правилу гласнији. То се најбоље може видети кроз пласирање уверења:

Данашња деца су добила права али не и обавезе.

Ово уверење се пласира као нова нормалност, збуњује родитеље, васпитаче, наставнике и уноси хаос у васпитање деце. Ствара се привид да су одрасли изгубили своја права због увођења права деце, те да немају начине усмеравања, односно васпитања деце. Највише се полемише око казне, односно физичког кажњавања, које се поново заговара као решење проблема понашања.

А суштина се некако изгубила. Права деце су дефинисана с циљем да се свој деци обезбеди задовољавање њихових потреба. Јасно нам је да су многа деца ускраћена за основне потребе, да имају искуства занемаривања и злостављања, да се раст насиља у друштву манифестује у великој мери и на децу, да се то дешава и у породици, те је у реду заштити децу. Све то не искључује обавезе деце,  као ни одраслих.

На пример: Основно право детета је на живот и правилан развој – да израсте у самосталну, одговорну и самопоуздану особу – за шта су задужени одрасли, који све што раде треба да раде у најбољем интересу детета. Ниједно дете то неће достићи без вежбања одговорности кроз учење и примену обавеза, о којима је увек реч кроз дефинисање права, јер се право дефинише за задовољавање неке потребе. Дете има потребу да научи да буде самостално и да самостално задовољава своје потребе. Ако су искључене обавезе детета, онда му је ускраћено основно право на живот и развој.  У пракси ћемо често срести породице које се муче са формирањем обавеза и изградњом одговорног детета.

Истина је да су разумевање права, тумачење и ослобађање од обавеза настајали због изостанка припреме и учења о томе како адекватном применом права довести дете на виши ниво квалитета обавеза које ће га довести до највиших нивоа самопоуздања и самосталности. Истина је и да доносиоци права нису обезбедили јасна упутства и замене за неке превазиђене методе васпитања, као и да у овим најсложенијим временима изостаје подршка родитељима у васпитању деце.

У књизи је читаво једно поглавље посвећено дисциплиновању деце, са јасним разграничењима и дефинисањем метода који усмеравају дете и воде његов развој до развоја оптималних потенцијала. Родитељи, васпитачи, просветни и социјални радници имају прилику да читајући конкретне предлоге, унапреде свој рад и сарађују и пронађу замену за неке методе које не дају резултате. У основи приступа је развијање стратегије дисциплиновања деце и припрема и за неприхватљива понашања, односно превенирање нежељеног понашања. Томе ће помоћи јасно дефинисање метода и техника рада у породици и установи и практиковање приступа који ће донети дугорочне ефекте, који се остварују када дете прихвата и практикује адекватно понашање као своју потребу, а не због страха од казне (јер су ти ефекти краткорочни). За то се предлаже приступ који иницира да се најпре утврђују породичне вредности, дефинишу породична правила и очекивања, постављају границе и указује на последице. Дају се упутства о ефектима примене награде и казне, укључујући и указивање на грешке које се применом овог приступа јављају. Када настану проблеми, предлаже се метод заједничког решавања који следи приступ подршке и усмеравање детета од стране родитеља да самостално дође до одговарајућег решења и изласка из проблема, или прихвата савет родитеља. Циљ да дете усвоји неко понашање као своју потребу и изграђује здраво поуздање определиће и практиковање метода васпитања који ће заменити казну. Применом одговарајућих метода могуће је доћи до решења вештинама родитеља тако да до ескалације проблема и не дође. У случају кад и то не помаже примењују се  последице и ускраћивања, односно логичне последице у односу на прекршај који је дете учинило, што даје ефекат, односно промену понашања.

У књизи „Родитељ из душе” не запоставља се сложеност позиције родитеља и образовно-васпитних установа у савременим условима, већ се упућује и охрабрује на међусобну сарадњу и уједначавање васпитног приступа. Анализирају се и нека актуелна питања решавања вршњачког насиља (нпр. да ли дете треба да врати ударац друга, шта је дечја игра и опробавање снага, шта је цинкарење и ко треба и како да решава проблеме сукоба деце у вртићу и школи) где се види неуједначеност приступа родитеља и установа.

Кључна порука књиге садржана је у поднаслову „Васпитавајте дете тако да оствари максимум својих потенцијала”. Које вештине захтева овај циљ?

Данас се суочавамо са још једном забуном која има негативне последице на васпитање. У народу се то обично дефинише овако:

Данас се не зна ко је дете а ко родитељ!

Већ дуже време појављују се и неки нови типови родитеља који себе представљају као другаре своје деце. Дакле, заиста се сусрећемо са појавом губљења ауторитета родитеља и брисања хијерархије родитељ–дете.

То је тема већ у првим лекцијама Кључ за успешно родитељство: као основни предуслов поставља се упозорење родитељима да су они ти који имају контролу, да они одлучују, да је развој детета њихова одговорност, да се зна ко је родитељ а ко дете, те да право детета на информисање и мишљење о одлукама од значаја за његов живот никако не смеју да угрозе хијерархијски однос. Описане су све ситуације и искушења, грешке родитеља и тешкоће да се остане на правом путу. Родитељство је сложен задатак а одржавање здравог ауторитета родитеља  током одрастања детета посебан изазов, чему је посвећена посебна пажња.

Друга важна област у учењу вештина родитељства односи се на комуникацију, односно стицање вештина навођења детета на сарадњу. Пажња се посвећује томе колика је моћ речи у комуникацији, указује се на њихову њихову делотворност, односно деструктивност. Много је примера из свакодневне комуникације, свима познатих и неизбежних ситуација из којих се веома лако учи, односно прихвата предлог новог приступа. Тако се прима снажана подстицај на адаптирање сопственог стила васпитања али и побољшава комуникација на свим нивоима. Примаоци ових садржаја ће стећи вештине развоја самопоштовања и самопоуздања деце, самосталног обављања својих обавеза, поштовања других, емпатије и развоја емоционалне интелигенције, разумевања својих осећања и управљања својим понашањима и сл.

Шта су добробити овог штива за читаоце?

Многе досадашње повратне информације читалаца говоре да су променили начин комуникације са децом. Пошто је овој књизи претходио програм обуке за родитеље, васпитаче, наставнике, социјалне раднике, већина је истакла да су с лакоћом прелазили на нови начин комуникације (на пример: уместо речи „мораш да” почињу да користе речи „очекујем да” и да примећују њену делотворност). Такође, издвајају и две методе као кључне: Активно слушање и Ја-поруку, као посебан алат, јер су научили у којим ситуацијама се користе и осетили њихову делотворност. 

Највећу пажњу у књизи задржавају приче из живота са примерима свих узраста деце и кључним проблемима са којима се сви родитељи срећу. Посебно, што читалац добија више идеја за решавање сваке ситуације, кроз поновну имплементацију већ научених техника и метода.

Књига „Родитељ из душе – васпитавајте дете тако да постигне максимум својих потенцијала”, даће читаоцима одговоре на многе дилеме, пре свега кад су у питању васпитне методе и поларизације на које се, у јавности, троши много времена и полемика које углавном не користе родитељима.

Читаоци ове књиге истичу посебно стил којим је написана, јасноћу, конкретне примере из праксе, корисност, применљивост предложених метода и препознатљивост проблема с којима се сви сусрећу. Књига је суштински водич за све родитеље и за све оне који учествују у одрастању детета и обликовању васпитних корака у његовом одгајању. Омогућава да се сагледају различите перспективе детета и родитеља, што у обиљу савремене литературе представља јединствен спој теоријских, стручних и практичних знања.                                                                                                                мр Добрила Грујић